Pola dame, a ono kraljica…

Što bi rek’o glavni arhivator Đorđe Čvarkov: “Ne znam jesam li vam nekada to rekao, ali Živan, znate, on je *prigušenim šapatom* teeeeežak alkoholičar”.

E pa ja nikad nisam bila alkoholičar, ovo mi bio šlagvort. Ponekad bih umela da popijem čašicu ili dve žestokog pića, ili čašu vina, crnog, i veoma retko čašu piva. Vino sam pila pomalo i jedino u – Francuskoj, a gde bih drugde?

Međutim, dođem ja u prapostojbinu i ne sećam se kojim povodom kupim bocu Vranca, ovdašnjeg, sa Plantaža. Jaoooo, pa znaaaam!!!! To me navadila prijateljica još prošlog septembra u Igalu, i tad bih popila maksimum dve čaše za veče, ponekad. Ja Vranac, ona belo, svaka pred svojim elektronskim uređajem, pred spavanje.

Ovde, međutim, krenem da kupujem i pijem Vranac (bilo ovdašnji, bilo neki iz Srbije, ne sećam se koji baš) malko češće i odjednom skapiram da ja to mogu kao sok… Malo budem ošamućena, pijana tek u naznakama, ujutro malo boli glava, ali u principu, ništa strašno. A vino dobro za srce i cirkulaciju i za zdravlje uopšte, tako kažu, ko ume da se umeri. Ja ne umem, pa iz straha da pod stare dane ne postanem k’o Živan, izbegavam vino i da kupujem. Tako sam i cigare ostavila, jer je kod mene – il’ dve i po kutije, il’ ništa. Zato je već dugo – ništa.

I šta nas sad ona smara svojim potencijalnim alkoholizmom, pitate se vi. Pa evo, svi mi ovde kažu da ovaj jeftini flaširani Vranac i nije nešto jak, al’ zato domaće vino… Od priče o domaćem vinu stignemo, logično, do priče o DEMIDŽANI – naglašeno a je kratko, to je ovdašnja varijanta, dok u Niskoj Hercegovini kažu DEMIDŽOOOOONA. I sad ja sva važna kažem: “Pa daaaaaa, to je reč francuskoga porekla, demi- pola, ali zašto žana (Jeanne), šta, ta boca je kao pola neke Žane?”, jer sam evo punih 48 godina, koliko govorim francuski, bila apsolutno uverena da naziv boce glasi na francuskom “demi-jeanne”. Prijatelj mi kaže: “Ma ne, to sigurno potiče iz italijanskog…” tu priča krene drugim tokom, i ja se danas dosetim da se na italijanskom pola ne kaže demi, bar ne da ja znam, i konačno ukucam u gugl “demi-jeanne”. I otpadne mi vilica!!!!! Jer – uopšte se ne kaže “demi-jeanne” već “dame-jeanne”.

 

Beše, naime, nekada u 14. veku neka kraljica, tačnije Đovana I (evo je iznad), koja jeste bila proterana iz rodnog Napulja (izvini, prijatelju, al’ opet sama reč nema veze s Italijom), pa se sklonila u svoju grofoviju u Provansi (izvor Wikipedia, prevod i adaptacija by me) i tu se, normalno, zvala Jeanne. Počne neka gadna oluja i ona se skloni u skromni dvorac nekakvog staklara. Tu je prespavala, a ujutro izrazila želju da gleda pravljenje boca. Staklara uhvatila trema pa naduvao ogromnu bocu kojoj su se svi divili. On odluči da je pusti u proizvodnju i da je nazove “reine-Jeanne”, ali skromna kraljica mu predloži da se boca ipak nazove “dame-jeanne”. Veliku bocu je staklar zaštitio spletenim prućem.

I onda krenu varijante – na engleskom demi-john ili domi-john (Wikipedia se tu poziva na isti ovaj francuski izvor), a ispod ove fotografije

 

u engleskoj verziji piše: A Bulgarian demijohn (damadzhana)

Pa, braćo Bugari, mogli ste u porodilištu da mi doša’nete da je dama, a ne pola dame, kad sam već imala to zadovoljstvo da se rodim u vašem glavnom gradu.

Dama, nego šta, nikako pola dame, i to ni manje, ni više napuljska kraljica Đovana.

Dakle, kako god govorili, demidžana, demidžooooona, damadžana, sve je to bilo zbog oluje, duvanja stakla, treme i skromnosti.

A ne znam jesam li vam već rekla, vino izbegavam jer ne bih da se provedem k’o Živan koji je *prigušenim šapatom* teeeeeežak alkoholičar.